Suočimo se s tim: vožnja automobila je opasna. To je jedna od
stvari o kojima ne volimo da mislimo, ali činjenica da se religiozne
ikone i amajlije pojavljuju na instrument-tablama širom sveta odaje
činjenicu da znamo da je ovo istina. Saobraćajne nesreće su vodeći uzrok
smrti kod ljudi između 16 i 19 godina u SAD - vodeći uzrok smrti - i
75% ovih nesreća nema nikakve veze sa drogama ili alkoholom.
Pa šta se dešava? Niko ne zna tačno, ali sećam se svoje prve
nesreće. Bila sam mladi vozač na autoputu, i videla sam da su se upalila
stop svetla vozila ispred mene. Rekla sam: "Okej, sve je u redu, ovaj
tip usporava, i ja ću da usporim." Pritisnula sam kočnicu. Ali ne, ovaj
tip ne usporava. On staje, u mestu, na autoputu. Išao je 110 na sat - do
nule? Nagazila sam kočnicu. Osetila sam kako se aktivira ABS, i auto
još uvek ide, i neće se zaustaviti i znam da se neće zaustaviti, i
aktivira se vazdušni jastuk, auto je uništen, i na sreću, niko nije
povređen. Ali nisam imala pojma da će taj auto stati, i mislim da to
možemo da radimo puno bolje. Mislim da možemo preobratiti doživljaj
vožnje tako što ćemo automobilima dozvoliti da međusobno pričaju.
Želim da na trenutak razmislite o tome kakav je sada doživljaj
vožnje. Uđete u automobil. Zatvorite vrata. U staklenom ste zvonu. Ne
možete direktno osetiti svet oko vas. U produženom ste telu. Imate
zadatak da njime idete putevima koje vidite delimično, među drugim
metalnim divovima, pri nadljudskim brzinama. U redu? Sve što vas vodi su
vaša dva oka. To je sve što imate, oči koje nisu baš stvorene za ovaj
zadatak, ali vas onda ljudi pitaju da radite stvari poput menjanja traka
na putu, šta je prva stvar koju traže od vas? Da sklonite oči s puta.
Tako je. Prestanete da gledate kuda idete, skrenete, proverite mrtvi
ugao, i vozite putem bez gledanja kuda idete. Vi i svi ostali. Ovo je
bezbedan način vožnje. Zašto radimo ovo? Jer moramo, moramo da
odaberemo, da li da gledam ovde ili onde? Šta je bitnije? Obično
fantastično odaberemo to čemu ćemo posvetiti pažnju na putu. Ali
povremeno nam nešto izmakne. Povremeno nešto opazimo na pogrešan način
ili prekasno. U velikom broju nesreća, vozači kažu: "Nisam video da
dolazi." I ja verujem u to. Verujem u to. Možemo videti samo određeni
deo toga.
Ali sada postoji tehnologija koja može da nam pomogne da to
unapredimo. U budućnosti će automobili međusobno razmenjivati
informacije, i moći ćemo da vidimo ne samo ispred tri automobila i iza
tri automobila, levo i desno, i sve u isto vreme, ptičju perspektivu,
moći ćemo da vidimo i unutar tih automobila. Moći ćemo da vidimo brzinu
automobila ispred nas, da vidimo koliko brzo ide ili se zaustavlja. Ako
će skroz stati, ja ću to da znam.
S proračunima, algoritmima i modelima predviđanja moći ćemo da
vidimo budućnost. Možda mislite da je to nemoguće. Kako predvideti
budućnost? To je jako teško. Zapravo nije. S automobilima, nije
nemoguće. Automobili su trodimenzionalni objekti s fiksiranom pozicijom i
brzinom. Kreću se putevima. Često unapred poznatim trasama. Zaista nije
teško napraviti razumna predviđanja o tome gde će automobil biti u
bliskoj budućnosti. Čak i ako ste u svojim kolima i neki motociklista
prođe - vrum! - 135 kilometara na sat, menjajući trake - znam da ste
iskusili ovo - taj tip se nije samo "pojavio niotkuda." Taj tip je
verovatno bio na putu poslednjih pola sata. (Smeh) Zar ne? Mislim, neko
ga je video. Pre nekih 30 - 50 kilometara, neko ga je video, i čim ga
vidi jedan automobil i stavi ga na mapu, on je na mapi - pozicija,
brzina, dobra procena da će nastaviti da ide 135km/h. Vi ćete to znati,
jer će vaš automobil to znati, jer će mu to šapnuti neki drugi
automobil: "E da, za pet minuta, motociklista, pazi se." Možete imati
razumna predviđanja o tome kako će se ponašati automobili. To su
Njutnovski objekti. To je lepa stvar u vezi sa njima.
Kako doći do toga? Možemo početi s nečim tako jednostavnim poput
razmenjivanja podataka o poziciji među automobilima, samo razmenom
GPS-a. Ako u kolima imam GPS i kameru, imam prilično dobar osećaj toga
gde sam i koliko brzo se krećem. Sa kompjuterskim vidom, mogu da
procenim gde se nalaze kola oko mene, na neki način i kuda idu. Isto je
sa drugim automobilima. Mogu da imaju precizan osećaj o tome gde su, i
nejasan osećaj o tome gde su drugi automobili. Šta se desi ako dva
automobila dele te podatke, ako razgovaraju jedan s drugim? Reći ću vam
tačno šta se dešava. Oba modela se poboljšaju. Svi su na dobitku.
Profesor Bob Veng i njegov tim su uradili kompjuterske simulacije toga
šta se dešava kada se nejasne procene kombinuju, čak i u lakšem
saobraćaju kada automobili samo dele GPS podatke, i ovo istraživanje smo
prebacili iz kompjuterske simulacije u robote za testiranje koji imaju
prave senzore koji su sada u automobilima na ovim robotima: stereo
kamere, GPS, i dvodimenzionalne laserske detektore dometa koji su česti u
sistemima za podršku. Takođe stavljamo diskretni kratkodometni radio za
komunikaciju i roboti međusobno pričaju. Kada se ovi roboti susretnu,
oni jedan drugom precizno prate poziciju i mogu da se mimoiđu.
Sada u priču dodajemo sve više i više robota i naišli smo na neke
probleme. Jedan od problema je, kada dođe do previše čavrljanja, teško
je obraditi sve podatke, tako da morate da ih poređate po prioritetu i
tu vam pomaže model predviđanja. Ako svi vaši robotski automobili prate
predviđene putanje na te podatke ne obraćate toliko pažnje. Prioritet
date onom tipu koji izgleda kao da ide malo van putanje. Taj tip bi
mogao da bude problematičan. I možete predvideti novu putanju. Sada
nećete znati samo da ide van putanje, nego i kako to radi. I znate koje
vozače morate obavestiti da se sklone s puta.
I hteli smo da uradimo - kako najbolje obavestiti svakoga? Kako da
ovi automobili šapnu: "Moraš da se skloniš s puta?" To zavisi od dve
stvari: pod jedan, mogućnosti automobila i pod dva, mogućnosti vozača.
Ako jedan čovek ima stvarno odličan automobil, ali priča na telefon ili
već radi nešto, verovatno nije u najboljoj poziciji da reaguje u hitnom
slučaju. Počeli smo poseban deo istraživanja gde smo modelirali stanje
vozača. Koristeći komplet od tri kamere sada možemo otkriti da li vozač
gleda napred, u stranu, dole, da li telefonira ili pije kafu. Možemo
predvideti nesreću i možemo predvideti ko i koji automobili su u
najboljoj poziciji da se sklone i izračunaju najbezbedniju putanju za
sve. U osnovi, ove tehnologije danas postoje.
Mislim da je najveći problem sa kojim se suočavamo naša volja da
podelimo svoje podatke. Mislim da je to veoma uznemiravajuća zamisao, da
će nas posmatrati naši automobili, o nama pričati sa drugim
automobilima, da ćemo putem ići u moru tračeva. Ali verujem da se to
može uraditi na način koji štiti našu privatnost, kao sada, kada
pogledam vaš automobil spolja, zapravo ne znam ništa o vama. Ako
pogledam broj vaših tablica, zaista ne znam ko ste vi. Mislim da naši
automobili mogu da pričaju o nama iza naših leđa.
Mislim da će to biti sjajna stvar. Želim da za trenutak razmotrite
da li zaista želite da rastrojeni tinejdžer iza vas ne zna da kočite, da
stajete u mestu. Ako voljno delimo svoje podatke, možemo uraditi ono
što je najbolje za sve.
Pustite vaš automobil da trača o vama. To će puteve učiniti puno bezbednijim.
